<body>
SUMMERTIME SADNESS

08.03.2018.

O vulkanu...

Zovite me Vulkan.

Nema mi boljeg imena.

Jutros, čujem kroz daljinu neki razgovor, kako nešto mama šapori bratu, i pritom me brat zove i kaže:"Evo ti deset maraka za praznik." - bila mu plata, kud ćeš bolje, troškova na sve strane, nisam ni zaželjela, niti sam dobila poklone.

Ja od Juna do slijedećeg Juna ne proslavljam ništa. Mogu se nasmijati, ali rijetko da će to biti osjećaj zvani sreća.

Sinoć sam pokušavajući da zaspim, ponovo u krug sa mislima počela da razmišljam o nečemu što će me umiriti i da napokon zaspim. Prevrnula sam se hiljadu puta, sna ni na vidiku, pomislih onda na to da je ovo prvi Osmi Mart a babe nema.

Pomislih na svoje izlaske. Ja nikada od svojih roditelja nisam tražila mnogo. On bi meni na mojih:"Kćeri koliko ti treba za izlaska?" - na mojih deset KM, obavezno dodao duplo...i to mi je danas nedostajalo, to njegovo što smo imali za svaki praznik i taj naš odnos. To me sinoć rasplakalo, pa sam u tišini plakala, naučila sam u tišini plakati.

Ne znam kako sam zaspala.

Zamišljam već treću noć profesora L. i sebe u kinu. Držimo se za ruke. Ima tako lijepe mladeže na rukama. Njemu se ne dopadaju, meni su se mnogo dopali, i ima jako lijepe ruke. Zaspala sam nekako. No, oči otvorene širom, gledam na sat, pola sedam, mučim se već pola sata da zaspim, neće i neće.

Mati me zovnu, veli da idemo do grada, jer je ona morala doktoru, a ja da platim račune i da idemo onda na ćevape.

Čitav dan sam mogla da vidim babine sitnice, nema dana da ne pomislim na njega ili da ga ne spomenem. Nedostaje mi, mnogo.

Molim se noću, govoreći da me čuva i da se nadam da se ne ljuti na mene.

Fotografije gledam brzinom svijetlosti, jer me boli, strah me da ću se jedan dan ugušiti, a znam da on to ne bi htio. Sklonili smo album, sada je u mojoj sobi.

Jedan dan, nakon što smo ostali sami, obavili smo razgovor u kojem mi kaže da treba da budem jaka, da izvedem porodicu na selamet i da se držimo zajedno, da sam ja jaka...

Danas sam čula svojim ušima, kako jedan čovjek je rekao loše o mom ocu, dok sam se vozila sa ženom za koju je moj otac ponekad radio, kako je to rekla, pomislila sam šta mu reći i kako može biti tako zao, a on šta je uradio mom ocu, da mu je ikada rekao izvini ili da je to nadomjestio, a moj otac je otišao na vječni smiraj kao dobar čovjek i to mi ne treba niko reći, ja to znam, jer je bio moj otac.

Prije nego će umrijeti, to je posljednji dan kada sam ga vidjela, reče kako nam je nešto prešutio i da nam mora sada reći...reče od koga je posudio novac i da vratimo...rekoh mu da se ne brine za to i da ćemo to obaviti, mama i ja...i da kada bi on govorio koliko je njemu ljudi dužno ostalo, bila bi to knjiga. Mama je prenijela i davala ljudima novce, ljudi su samo sa ljepotom gledali i govorili kako su mu halali.

Od tada ga više nisam vidjela, i sebi to nikada neću oprostiti. Nikada.

Voljela bih da sam bar još jednom osjetila stisak ruke i poljubila ga. Bar ruku da sam mu dodirnula.

Jednom ga je tako jako boljela, da dok je primao morfijum, rekla sam mu da mi uzme ruku, i toliko je stisnuo mi ruku da je to vidio, pa popustio, misleći da me ne ozlijedi, a izdržala bih ja babo sve za tebe...znaš, sve.

Srele smo na ručku babinog dobrog prijatelja, kaže kako nema sa kim više ujutro popiti kahvu, da se razbolio i da nam zato nije mogao doći i da mu ne zamjerimo.

Šetale smo gradom, posjetile mamine radne kolegice, kako je to bilo lijepo, ja sam čak i nepoznatim ženama čestitala, halalila koji fening i čestitala im Dan Žena...i tako smo otišle i kući.

Onda sam spremila večeru i dobila sam tako neki val sreće, i znala sam da će se nešto desiti.

Sem što mi se profesor L. javio, rekavši kako treba da pronađem posao bliže njemu, da ne odem daleko, pa da godina treba da prođe da se ponovo vidimo, što me obradovalo, no ja ne volim kada tek tako nestane, a volim kad se tek tako pojavi...

Taman da uđem u kupatilo, osjetih da ulazim duboko u vodu, u isti tren upalih svijetlo, poplavilo kupatilo, mati zaboravila zavrnuti vodu...

Ne pitajte kako me trznulo, sutra perem tepih, i imam generalku što - šta čega.

Dobro je, pomislih, nisam se iznervirala, samo sam po ko zna koji put shvatila da kad god se obradujem, meni se nešto opet mora desiti.

Who cares...

Mama noćima ne spava, zapravo ne znam kada je zaspala u totalu noć. Probudi se u po noći, još ja spavam pored nje, pa nekada ako sam budna, vidim kako dobije napad, a ako zaspim, ništa ne čujem...pa me toga strah.

Nekad se zagledam u nju, pomislim kako ću preživjeti i taj šok poslije nje.

Znam samo jedno, da vrijeme niti mogu vratiti, da ne znam šta me čeka sutra, samo znam da želim da svanu topli i svijetli dani u Tamnom Vilajetu u kojem sam zidove sagradila, jer ja najbolje znam čime se hranim i trujem.



Sretnem danas školsku drugaricu, kaže nije dobro, nisam znala, i ode psihijatru, rekoh znam kako ti je...i reče kako ju ja najbolje mogu razumijeti, rekoh joj i meni mati veli ili hodži ili psihijatru, ne daj se i javi mi se.

Zato me zovite Vulkan, kad eksplodiram, to je rafal emocija, ni ja ih sama više ne mogu pohvatati.

Skinuti make - up, i zaspati, nadam se.



Po navici, stale su mi misli. Da dragi Bog sačuva svaku lutalicu od čovjeka do životinje, amin. Jer Bože i sama sam ti ja, lutalica.

Hajde živjeli!
























From:~honeeybee Sunshines:280238