Hemija života

"...ja sam seljančica i dobro došli u moj svijet..."

04.06.2017.

...o Nedjeljo.

...tuzno je. Tesko je. I bit ce jos teze. Kad radite na minusima, i izadjete na sunce, ne smeta mi ni toplota, jer mi nedostaje. Molim Boga, da olaksa bolesnicima, amin. Hajde javim se.

02.06.2017.

From the bed...

...babo je u bolnici već drugi dan. Hospitalizovali su ga jučer. Krv. Pun želudac krvi. Ja sam dobro, glava je boli. Pokušavam da ga zapamtim što više, jer znam da je kraj blizu. Amir je uz mene. Telepatski. Niko me ovako nije volio nit pazio, pa valjda mi prija, mada mi on kaže da zasluzujem to i više. Volim ga. Drago mi što je tu. Toliko su ljudi zla djeca. Toliko loseg oko mene. Loša i ja. Treba boni u bolnice ulagati što više. Razočarana sam u Zdrastvo. Umri, nemaš para. E to im je moto. Ja, molim Boga da olakša muke, bolesnicima, amin. Hajde javim se...

31.05.2017.

Moja nova ljubav...

p.s. Svi ga spominju, sve su oči uprte u mene, danas mi je bila muka i to velika. Crknut ću izgleda, odoh pod tuš, da spere zarađeni znoj. Zaljubila sam se u ovog, znači I am in love, damn boy. Hajde živjeli!

30.05.2017.

ZNAM!

Znam, prestanite, luda sam, takav mi posao! Je li me sunce udarilo ili, hodam sad po suncu, velim u sebi što Bože se ne udam i to za kakvog bogatog, ono da me spasi muka, dunjalučkih. Glupo zar ne? Ležim, preumorna sam, sa Amirom sa razgovarala pet sati, nedostaje mi...volim njegova priznanja. Rasplakala sam se u toku priče, i potom su uslijedile takve riječi...volim ga, eto tako. Ubije me u pojam svašta, znam samo da želim mir, mir i mir. Hajde javim se...

28.05.2017.

Sve ima svoje, zar ne?

...da majstor nije isključio telefon, pritom taj isti nije ni došao da obavi posao, koji je zakazao, babo i brat se ne bi družili zajedno, i učili kako krečiti, eto, zašto ima svoje. Ja evo ne bih možda imala slobodnog vremena da uradim par poslova preko računara, pregledam eventualne greške, popravim i evo okrečit će se nekako, sa po muke, ali je meni drago da njih dvojica druže. Jaz između godina i razmišljanja, se spojio sa četkama. Bar da pamtimo i ovo. Babo nije dobro danima. Ni danas. Ja se samo maknem, nit mogu više gledati kako se muči, niti slušati. U Vilajetu, u njemu zaboravim na sve. A ono što te ne ubije, to te ojača, zar ne? A Red će se uhvatiti krpa, spužvi, i krenut brisat. No, neću da se nerviram, sutra počinje nova radna sedmica...plus dvije smjene ljudi, te treba mozak odmoriti. Nisam mu se javila, Amiru, mada sam htjela. Možda je i bolje. Nismo razgovarali sigurno četiri dana. Nakon što me je nazvao i nakon što sam čula muziku, prekinula sam poziv i napisala da idem spavati a on je napisao nešto glupo i meni je to ispalo glupo, i eto naredni dan sam i ja glupo odgovorila na njegovu poruku i eto na šta se svelo. Nije bio nigdje, gdje sam pomislila, a i da sam, mi nismo skupa, što mi je to trebalo, valjda mi bilo krivo, jel*? A onda mi je Elma rekla:"A šta ti po firmi radiš, šta da o sazna kako se švalerišeš?" - "Šuti Red, šuti, a krivo ti, nije tebi krivo zbog odgovora, već što si ti iz sna čula muzika da drma preko telefona, i da se on provodi, šuti." - "Dobro Elma, ja se samo šalim, kakva švalerancija." - "Po komori Red, po komori." I Elma me poklopi, malo se igram, da, ali ne švalerišem se, ali eto, donekle je i u pravu. Odoh brisat... Hajde javim se.

28.05.2017.

O Nedjelji...

...poziv iz firme, nisam se javila. Da sam poslala bih svu trojicu u tri lijepe. No jedan nema majku, drugi je bolesnik a učim se mudrosti pa tek ovog trećeg ne mogu, kolege smo, pomogne mi kako - kad, iako mu je to u opisu posla. Sinoć sam čekala da se javi, i nije. Zaspala sam ne znam ni kako, pored glavobolje, svađe roditelja i očevih jauka. Amir i ja se udaljavamo. Počelo od mene, a završit će od njega. Boli me to online stanje. Preživjet ću. Ima i drugih ljubavi, evo ovaj posao što mi ne da mira u glavi. Neka ludila, neka. Neko mora i tako na ovom dunjaluku. Ispod ...tople deke, selam i mir sa vama...

27.05.2017.

...o Suboti.

...počela sam da učim jedan jezik, jer sam se počela susrećati sa strancima iz različitih zemalja, te sam odlučila kad imam vremena da naučim koju riječ, jer ja razumijem, ali ne znam progovoriti. Ja kad uspijem u svom poslu, ja sam toliko sretna, đabe što puše poviš glave, što znam biti mokra od nogu do glave, iznervirati se, ali kad uspijem, mah hejjjj...je li se to zove ljubav. Izašla sam sa posla na vrijeme i to trčeći jer ko bi onda čekao zadnji bus, trči kući, glava mi puca već danima, ali ja toliko imam posla za Ponedjeljak, tobejarrabi, da samo govorim kako jedva čekam da krene. Upravo sam sjela za računar i istražujem i učim, i shvatam da ja nemam toliko vremena za učenje, jer sam umorna, i evo boli me glava, ali toliko toga bih. Možda još nisam toliko svjesna, mada i jesam, ali mnogo toga je preda mnom, na meni je da vidim kako ću to iskoristiti na najbolji način. Možda čak i šansu za otići vani, ali trebam skupiti petlju. Možda snovi se ipak ostvaruju. Pročitati sve Pravilnike, učiti jezike, spremati nove poduhvate, certifikat odbranit, dear Lord, toliko toga ima da želim. Polahko Red, polahko. Znaš da ne voliš čekati. Slušalice sa Možda je Red vrijeme da zaspiš, odmoriš taj svoj mozak. Mnogo misliš. Mnogo. Došla sam da kažem:"Ramazan Šerif Mubarek Olsun." Ne znam koliko od vas se sjeća mojih sehurskih postova, ali zaista mi nedostaju ti dani, dani posta, no molim Boga da olakša postačima i da im podari svako dobro, amin. Hajde javim se... p.s. Želim ovakvu ljuljašku i da odmorim mozak, od težine ovog dunjaluka.

23.05.2017.

...o Utorku.

...čim ja počnem pušiti, meni imunitet opadne (opane jel) i ja se evo pitam šta je to meni, jer sam danas slaba. Tipa, glava me je boljela do prije sat vremena, ni dvije velike šolje kahve i to crne mi nisu pomogle, samo me otrijeznile, jer nisam se naspavala, a došla sam na vrijeme kući, i odmah se zavalila ali neće i neće, tobejarrabi, evo i sad dok pišem, kao da sam naspavana. Iskoristila da sjednem i radim za računarom. Dobila sam jedan certifikat, pa je li, treba da se držim njega, s toga se moram latiti čitanja i izučavanja sfere, kad bih vam rekla, ne biste mi vjerovali, ali sve ima svoje, znam da je to Bog fino složio. Poprilično su mi pucali živci, jer sam bila malaksala, jela sam na silu, potom sam imala toliko posla (jel kad ga nemaš) i pritom je šef samo predao mi papire u ruke, i dao nove opise poslova, da sam ja tek kad sam došla kući shvatila neke stvari, valjda me bol u glavi spriječio da razmišljam kako treba. Prestati konzumirati tu jednu cigaru. Znači, jučer kašljem, danas evo jedva sam pri sebi, tobejarrabi. Drugo, oguliti sebi voća. Treće, zakazati tajni sastanak sa Amirom. Poželjela sam ga. Želim da odem negdje daleko, i da budemo sami. Otac nije dobro. Navikla sam. Ne viđam ga po čitav dan, ne znam haman kako i bude, samo kad dođem kući, sve mi je jasno. Moguće da nesvjesno bježim, a znam pomirila sam se davno vidjevši nalaz, da će babo umrijeti. Kad skidam sa sebe džempere, i mokre čarape, tad me nešto dotuče, i samo si govorim, da će vrijediti i da moram da izdržim. Zimsku odjeću sam prebacila. Kad bi zavirili u moje torbe, a često mi dođe da vam fotkam, vidjeli biste vunene čarape, čarapice, antibakterijski gel, vlažne maramice, gumice za kose koje redovno gubim pa ih pronalazim po torbi, par ruževa, tespih, tablete najčešće brufene...novčanik u kojem rijetko kada nosim više od pet ili pak deset maraka, rijetko...korektor za lice, najčešće zbog crvenila poslije depilacije brkova, korektor za bubuljice, ako bi koja slučajno se pronašla, nekada par kesica čaja, Pravilnik, hemijsku kako - kad, ono babo bi odmah rekao kako takva poslovna žena nema olovku, a ja na to kako i to redovno gubim i mnogo trošim na poslu, jer puno pišem. Parfem, ehhh njega, sam ostavila mu u sobi, i u autu, ali imam jedan dezodorans, pa kako kad ako stignem u frci trčeći iz pogona, nanesem, ali kako sam ostavila te malene bočice, ne nosim više. Imam osjećaj da me čekaju ti koje sam ostavila. Do jučer dok nisam promijenila torbu, a u njoj je i dalje par rukavica, zimskih, i do neki dan i zimska kapa, jer ja vam nemam vremena ni da promijenim torbu, nit u njoj bilo šta. Ali nigdje bez vunenih čarapa. U torbi, na poslu, kod kuće, pod krevetom, u krevetu. Silly me. One su postale dio mene. I tako kad ih skinem, ili kad vidim da neko hoda u onim tankim malenim čarapama, poželim da i ja tako, mada eto takav mi grah pao i ja ih nosim. Tako je sa nama, koji radimo u hladnim Vilajetima. I telefon, sve mogu zaboraviti, ali njega, no, no, no, jer svima moram biti dostupna. Smršala sam, vidim po rebrima, ističu mi se. Kad me Amir vidi i galamit će i reći da opet ne jedem. Joj radujem se i ako je to još samo misao, da ću ga vidjeti. Dragi Bože... Toliko tužnih priča oko mene. Toliko sam se zatvorila, da ne mogu ni plakati, a kad mi koja suza hoće krenuti, nemam vremena za osame i moram ići dalje, a kad ostanem sama u sobi, šutim i ne sluša mi se ništa sem Tišina. Babo ide za Sarajevo, ponovo. Čekamo moju platu. Ne znam jesam li pisala, da sam pozajmila novca i da vraćam to. I da evo nisu refundirali novce za citostatike, sigurno bih opet pozajmila, ja ili mama ili babo. I eto, nekako su novci stigli. Jedna manje briga. Ja zaista kad pogriješim, se toliko kajem, ja tu osobu onda posmatram, i vidim joj dobre strane i pomislim zašto si to iz mene izmamio ili izmamila, jer ja nisam zla osoba, zašto? I onda eto, i to mene ždere, zapravo mene svašta ždere, valjda jer imam te osjetljive dijelove, emocije šta li već, silly me. Odoh pokušat mozak pustit na pašu. Hajde javim se...

22.05.2017.

Na vrhu zgrade...

p.s. Nisam spavala, znojim se čitav dan i noć, ne mogu zaspati. Želim ga, valjda hormoni me tresu, i odoh raditi, za računarom, to mi je najpametnije, valjda će me uspavati.

21.05.2017.

...proklet bio dan.

...to koliko te roditelj može povrijedit, ne može niko. Da Bog providi sa svima, sa mojim ocem prvo. Ne znam što ga drži više u životu. Napatio si ga dovoljno, pa evo i nas preko njega. Ne mogu više da slušam lucidne riječi ni misli. Toliko sam jaka da izdržim na minusima a pred njegovim riječima, same suze krenu. Zato Bože olakšaj njegove muke, meni je i mojih preko glave. To dok ne dozivite da čovjek poludi, ne znate ni kako mi je.


Noviji postovi | Stariji postovi

Hemija života
<< 06/2017 >>
nedponutosricetpetsub
010203
04050607080910
11121314151617
18192021222324
252627282930